Fernand Braudel Center, Binghamton University

http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm

Commentary No. 174, Dec. 1, 2005

Neredi u Francuskoj: Pobuna najnižeg društvenog sloja

U Francuskoj se u novembru 2005. odigrala pobuna najnižeg društvenog sloja koja je trajala oko dve nedelje. Grupe mladih ljudi širom Francuske, uglavnom Severnoafrikanci ili potomci crnih Afrikanaca, palile su automobile i bacale kamenje na policiju. Na neki način, ovo je bio ustanak koji se u skorašnjim decenijama događao svuda u svetu. Ali je takođe imao određena francuska obeležja. Pojavio se iznenada kao feniks. Zaustavljen je državnim snagama reda. Daleko je od svog završetka.

Prvi izveštaj o događaju je veoma jednostavan. Tri mladića su videla policiju kako zaustavlja druge mladiće i traži im na pregled ličnu kartu. Ovo se redovno dešava mladim „obojenim“ ljudima koji žive u de facto izopštenim, višespratnim, ruiniranim kućama „les banlieues“ (predgrađa, u kojima su locirana francuska geta). Ovi stambeni kompleksi su dom za uglavnom nezaposlenu, nedovoljno obrazovanu omladinu, koja ima malo šansi za zapošljenje, poboljšanje društvenog i ekonomskog položaja, ili čak i za vanradne aktivnosti (sport, kulturne centre). Ovi mladići su pobegli pred proverom identifikacionih kartica prvenstveno zbog toga što su često uzalud privođeni u policijsku stanicu, gde su redovno uznemiravani i zadržavani više sati sve dok njihovi roditelji ne dođu po njih.

U ovom slučaju, mladići su preskočili zid i upali u elektranu, gde su dvojica poginuli od električnog udara. Ovo je bila varnica za početak pobune. Bila je to pobuna protiv siromaštva, nezaposlenosti, rasističkog ponašanja francuske policije, i, pre svega, njihovog izopštenja kao građana i kao kulturne manjine u kojoj smatraju da imaju pravo da ostanu. Francuska vlada je prvenstveno izgledala zauzeta obuzdavanjem pobune, i na kraju je u tome uspela. Činjenica da su premijer i ministar unutrašnjih poslova žestoki suparnici oko buduće kandidature za predsednika vladajuće partije, osigurala je da nijedan od njih ne poželi da izgleda blag prema pobuni i time da prednost svom suparniku.

Uvek me začudi što su ljudi iznenađeni kada se niži društveni slojevi pobune. Iznenađujuća stvar je što do njihovih pobuna ne dolazi češće. Kombinacija represije siromaštva i rasizma uz manjak vidljive kratkoročne ili čak srednjoročne nade sigurno je recept za pobunu. Pobunu potiskuje strah od represije, zbog čega je najčešće represija brza. Ali represija nikada ne uništava bes. Premijer Dominik de Vilepin (Dominique de Villepin) kaže da ovaj ustanak nije bio tako strašan kao onaj u Los Anđelesu 1992. u kojem je 54 ljudi izgubilo život a 2000 ljudi bilo povređeno. Možda je to tačno, ali teško da je to osnova za hvalisanje.

Širom sveta danas, metropole su pune ljudi koji odgovaraju profilu pobunjenika iz Francuske: siromašni, besposleni, društveno marginalizovani i označeni kao „drugačiji“ – i zbog toga besni. Ako su oni tinejdžeri, oni imaju energije za pobunu i nedostatak čak i minimalnih porodičnih odgovornosti koje bi mogli da ih zadrže. Štaviše, bes je obostran. Oni koji se nalaze u komfornijoj većini plaše se ovih mladih ljudi upravo zbog odlika koje ovi poseduju. Oni koji su na boljem društvenom položaju smatraju da siromašna omladina naginje bezakonju, i „drugačijosti“. Zbog toga, mnogi od njih (možda ne svi) odobravaju preduzimanje čvrstih mera kako bi se obuzdala pobuna, uključujući i potpuno isključenje iz društva, čak i iz zemlje.

Francuska je na neki način uvećana verzija onoga što nalazimo u drugim zemljama – ne samo u Severnoj Americi i ostatku Evrope, već na čitavom jugu u zemljama kao što su Brazil, Meksiko, Indija, Južna Afrika. Svakako, teško je setiti se zemlje gde ovaj problem ne postoji. Problem sa Francuskom je to što je mnogo njenih građana duže vreme poricalo da je ovo takođe francuski problem.

Francuska sebe predstavlja kao zemlju univerzalnih vrednosti, u kojoj diskriminacija ne može postojati jer svako može da postane Francuz ako je spreman da se potpuno integriše. Stvarnost je da je Francuska uvek (da, uvek) bila zemlja imigracije. U dane Ancien Régime i čak u prvoj polovini devetnaestog veka, negovornici francuskog jezika (do francuske revolucije 50% stanovništva) migriralo je u Pariz i druge severne gradove. Kasnije su došli Italijani, Belgijci, i Korzikanci. Zatim su došli Poljaci, a zatim Portugalci i Španci. A u poslednjih četrdeset godina, pretežno Severnoafrikanci, crni Afrikanci, i kinezi iz bivše francuske Indokine.

Francuska je multikulturalna zemlja par excellence koja još uvek sanja jakobinski san o jednakosti. Broj aktivnih katolika se smanjuje dok broj aktivnih Muslimana dnevno raste. Glavna posledica ovoga je halucinirajuća debata koja traje skoro deceniju o tome šta da se radi sa mulimanskim devojčicama koje žele da prekriju svoju kosu kada idu u školu. Rasistička desnica nošenje foulard (feredža; prim.prev.) vidi kao uvredu Francuskoj, i, govoreći otvoreno, hrišćanstvu. Klasična levica (ili makar njen veliki deo) je to videla kao izazov svetoj laicité (koncept razdvojenosti crkve i države; prim.prev.). Obe strane se ujedinjuju da bi zabranili foulard (a da bi bili jednaki prema svima, hrišćanske i jevrejske ’velike’ simbole takođe). Tako je određeni broj muslimanki izbačen iz škole. I smatralo se da je problem nekako rešen.

Izuzetnost ove pobune u Francuskoj je to što se nije usredsredila na religijske probleme. Na primer, nije se završila na antisemitskim optužbama. Činjenica da Francuska ima veliki broj siromašnih Jevreja koji žive u istim stambenim kompleksima prouzrokovala je muslimansko-jevrejske ili, drugim rečima, palestinsko-izraelske tenzije u poslednje dve decenije. Ali taj problem je odložen na stranu. Francuska pobuna je bila spontani klasni ustanak. I kao većina spontanih ustanka, nije mogao dugo opstati. Ali takođe, kao i kod većine pobuna, mogućnost njenog ponavljanja neće nestati ukoliko se ne isprave brojne nepravde. A ne izgleda da je previše napora učinjeno od strane francuskih državnika (ili od strane državnika u drugim zemljama) da se te nepravde isprave. Živimo u epohi kada se nepravde naglašavaju, a ne kada se one ublažavaju. I samim tim, živimo u epohi povećanja broja pobuna, a ne njegovog smanjenja.

by Immanuel Wallerstein

[Sva prava zadržava Imanuel Valerštajn; distribuira Agence Global. Radi sticanja prava na objavljivanje, uključujući i pravo na prevođenje i postavljanje na nekomercijalne sajtove, kontaktirajte: rights@agenceglobal.com, 1.336.686.9002 ili 1.336.286.6606. Dozvoljeno je skidati tekstove, slati ih drugim osobama elektronski ili putem e-maila, pod uslovom da esej ostane neizmenjen a copyright obaveštenje bude objavljeno. Autora možete kontaktirati na: immanuel.wallerstein@yale.edu.

Ovi komentari, koji se dvaput mesečno objavljuju, imaju nameru da budu osvrt na trenutnu situaciju u svetu, viđenu iz dugoročnije perspektive, a ne iz perspektive neposrednih novinskih članaka.]

Email this Commentary to a colleague

______________________________________________

Go to List of Commentaries

Go to Fernand Braudel Center Homepage